Sarajevo je oduvijek bilo izvoriste humora sa kojeg su se napajali i inspiraciju nalazili mnogi drugi gradovi sirom bivse nam domovine Jugoslavije. Nisu to samo bili vicevi o Muji i Sulji ili ‘’drotovima”, bile su to dogodovstine, biseri, „fore”, ‘’fazoni’’ i ‘’cake” koje bi cesto izazivale burne reakcije i provale smijeha, pa su zato jednostavno bile poznate kao ‘’provale”.
Zalosna ti majka ako neko pocne da te ‘’provaljuje”, ili kako se to strucno zvalo: ako si uhvacen u ‘’pilanu”! Ne valja ni da se ne branis, a jos gore ti je ako se branis. Nekad bi bilo najbolje da, kad si vec uhvacen u pilanu, da dolijevas jos ulja na vatru i sam sebe dodatno ‘’pilas” (a u sebi Boga molis da te popuste, sto bi se takodje cesto znalo desiti – da te popuste – takva je bila carsijska, sarajevska raja: potkace te dobro da te spuste na zemlju, a onda te popuste-do sledece prilike, ili dok neko novi ne naleti…
Ovom bih prilikom zelio izdvojiti nekoliko dogodovstina ili ‘’provala” u kojima su glavnu rijec vodili i ucesnici ‘’FIS-GOL’’ turnira. U njima se ogledala ne samo duhovitost nego i vedrina i visprenost i ostrina duha sarajevske raje.
Žderina Pilad
Pricao nam Zdero Glasovic kao su njegovi rukometasi bili jednom u Njemackoj na nekom turniru, pa ih trener otpusti poslije utakmice na nekoliko sati da se prosetaju kroz Minhen.
„Mantam ja kroz onaj Minhen dva tri sata, ogladnio, a nemam zute banke da kupim nesto da jedem. Prolazim ja ispred nekog restorana, a iznad ulaza bljesti reklama sa pecenim piletom i krompirima, ma „mrtva bi ga usta jela” sto bi rekla nasa raja. Zastanem ja i gledam ono pile, kad izlati covjek iz restorana, zagrli me, sav sretan, vice on meni „Ma ja sve gledam i ne mogu da vjerujem, jesil’ to ti Zdero…?” Vidim ja zna on mene, te cu i ja njemu: ‘’Vozdra, sta ima, otkud to ovdje, jesil’ dobro?” „Ma jesam dobro, kako nisam, ja sam ti ovdje vec desetak godina, ovo ti je moj restoran (pokazuje on meni restoran sa piletom iznad vrata) nego hajde svrati na pice.” Udjemo ti mi, sjednemo, odma konobarica dolazi, on pita mene ”Sta’s ti Zdero popiti?” Ja sve ‘ocu da kazem ’’kolu’’ ali mi prosto izleti iz usta:’’Pile.’’ Pogleda on mene, ko da mu nije sve bas jasno, al’ naruci on meni pile, sebi nesto zestoko, raspric’o se on, cumura, ja ga slusam, ali mi nikako nije jasno odakle ga znam, a vidim on mene zna, pita za raju… Stize ono pile, davim se ja, prica on, davi me pricom, kad ce ti u neka doba:’’Ma ja se raspric’o, nego bolan sta ces popit’?’’ Ja ni pet – ni – sest :’’mozel’ jos jedno pile, pravo sam gladan.” Nije njemu jasno nista, narucu on i drugo pile, uzah ja posle i kolu, najedoh se i napih, i sad se mi pozdravljamo, vakat meni ici, on sav ponosan sto me ugostio. Pozdravlja raju, ovoga, onoga, a ja cu ti njemu:’’A bogati jarane, odakle se mi znamo?”
Vrati ti njemu
Spremamo se mi da igramu utakmicu na Fis Gol-u, trebamo da pocnemo skoro, a Ljupeta (Dzeko Ejub – jedan od najboljih sarajevskih odbrambenih igraca malog fudbala) nigdje. U neka doba stize Ljupe, hramlje na jednoj nozi.
„Sta je ba Ljube, gdje si, samo sto nismo poceli, tebe nigdje, i dolazis a hramljes, sta je bilo?” pita njega Miro Klaric (vlasnik frizerskog salona „Julija” i naseg tima ‘’Sons”).
Ljupe sav namrsten, boli ga noga, promrmlja:’’ Moracete bez mene danas, necu moci igrati.”
„Pa sta je bolan bilo?” pitamo ga mi, zabrinuti i za njega i za ishod utakmice.
„Ma ja maloprije taman da izadjem iz tramvaja kad neki kreten me nagazi na nogu, samo sto mi ne slomi palac” rezigniranim ce glasom Ljupe.
„Pa sta mu ti uradi?” pitamo ga mi.
Ma j…t ga, opalih covjeku samarcinu da je sve zvijezde prebrojio, bi mi ga zao poslije.”
„Pa dobro, sta ce ti ga biti zao, makar si mu malo vratio sto te je nagazio”, kazem mu ja.
„Ama u tome je problem, ja sam osamario pogresnog covjeka.”
„Kako bolan pogresnog? Otkud znas da je pogresan?”
„Pa lijepo, kad sam mu zviznuo samarcinu, on zajauka: ”Ma nisam te bolan ja nagazio nego ovaj ovdje levat.”
„Pa sta ti onda uradi? Jel’ mu se makar izvini?” pita ga neko, a mi svi zinuli, postaje sve interesantnije.
„Ma sta cu mu se izvinjavati, ja vec jednom nogom na izlazu, a vrata samo sto se ne zatvore, nego ja njemu kazem”J…t ga jarane, vrati ti onda tome levatu.” i izadjoh.
Farbanje mosta ispred Skenderije
Ne znam da li ima sarajlije koji nije cuo za Damira Lisca, vlasnika jednog od najpopularnijih kafica u Sarajevu. Tada je kafe bar Lisac bio jedna vrsta kulta, statusnog simbola, gdje bi se u sitne sate okupljala sarajevska‘’krema”. Kafe-bar Lisac je bio ucesnik nekoliko malonogometnih turnira, a mislim da je ucestvovao i na FIS-GOL-ovom turniru. Elem, Damir Lisac je bio poznat po segacenju i smicalicama kakvih se niko nije mogao sjetiti. Jednom prilikom on je nasao neke Kosovare i ugovorio nesvakidasnji posao – farbanje mosta kod tramvajske stanice na Skenderiji. Plati on njima pola unaprijed koliko se dogovore, dadne im zelenu farbu, i kaze im da moraju da dodju iza ponoci („kad nema toliko saobracaja”) i da ga ofarbaju do ujutro. Kad zavrse, da dodju u kafic i da im plati preostalu polovinu. Sjedi ti sutradan Damir Lisac u svom kaficu, prica drustvu o farbanju, zezaju se oni, kad stizu ona dvojica sto su farbala most, ali u pratnji dvojice policajaca.
„Koji je to gospodin?” pitaju policajci one „farbarose”.
„Ovaj ovdje” pokazu oni odmah na Damira.
„Jeste li vi gospodine platili ovoj dvojici da ofarbaju most na Skenderiji?” pitaju njega policajci.
„Ama jesam,” na to ce Lisac ,, al’ sad vidim da mi je bolje bilo da nisam.”
„Nista se vi ne sjekirajte” jedan ce od policajaca „Samo vi njima ponovo platite da ga opet prefarbaju u bijelo i sve ce biti u redu.”
Piše: Željko Bojić-Đeta
FIS-GOL TIM
17.10.2023.