FIS – Hram Malog Fudbala. Bas to lijepo zvuci. I mocno. Ali da me sad ubijes ne bi ti znao reci sta znaci. Znao sam FIS kao DTV (Dom Tjelesnog Vjezbanja) “Partizan” , ali “FIS”…
Ne znam sta mu je taj “nadimak” znacio, ali znam da je meni FIS mnogo znacio u zivotu. Sjecam se bio sam bas malisan kad sam poceo odlaziti u FIS i gledati rukometne majstore Cunu Idzakovica, Zderu Glasovica, Zigu, te poslije bracu Vukas: Hazu i Sambu…Utakmice Mlade Bosne i Bosne i ponekad Zelje gledali su na stotine ljudi. I ja sami ih gledao i mastao kako cu i ja jednoga dana biti gledan, ali to nece biti rukomet, to ce biti moj sport-fudbal, nogomet, u hramu fudbala-FIS-u.
Dugo vremena u FIS-u su se odrzavala takmicenja u karateu, dzudou, gimnastici, kosarci, fudbalu, a takodje i svoje prve muzicke i estradne korake su zapocinjali mnogi sarajevski umjetnici, ukljucujuci Pimpeka, Kemu, i ostale. I nista bas i nije obecavalo da ce moj FIS da preraste u hram malog fudbala. Ali, podjimo redom.
Čin Prvi – kraj sedamdesetih, Miro Koma, Vlaja, Fredi, Zika Siska, Baja Reponja, Brundo, Sone, ja, samo jel’ se skola zavrsila, trcali bi u FIS (ni kuci ne bi otisli da rucamo ili stvari ostavimo) i izazivali – ko god da se nasao u FIS-u – na fudbalski “megdan”. Obicno bi se tu zadesili clanovi nase starije raje: Tarlo, Sejo Oklagija, Nerko, Mididi… Obicno bi ih “nagurali” bas k’o prave levate. Kako nam vise i nije bilo interesantno igrati protiv starije raje poceli smo izazivati Sambu, Hasu, Ljupeta, Dinu Brkana, ali i oni su nam bili “pacici za naguravanje”.
Onda smo poceli igrali protiv Jukinih Pionirovaca: Zlaje Mutila, Gipeta, Juke, Custe i ostalih…Sjecam se takodje i Boleta Cigana (bez uvrede, molim, tako smo ga zvali) i njegovih Goricana…sto ti nisu volili da izgube. Morali smo igrati po nekoliko utakmica, sve dok oni ne dobiju makar jednu.
Čin Drugi – FIS krcat, ni igla vise ne moze da stane. Na terenu Ljupe Dzeko, Hodza inspektor SUP-a, Zdero Glasovic, Fudo Svrakic, Todor dzudista, Seno Hodzic, Hikmet Slaki-Hike, Slobodan Kecman-Kec, Cafir golman, Cuka… Uvijek se igralo za veliku “lovu” (uh, sto bi se znalo “zakuhati”… ) Boga mi su znali doci i Sejo Susic, braca Vukasi (Hazo i Samba), Vako Avdic, Faik Kolar, Zoka Bilic. …Krajem sedamdesetih u FIS-u su se pocele odigravati ovi mecevi velikog “kalibra” i jakog naboja – niko od ovih legendi nije volio izgubiti te biti “prozivan”. Obicno bi se sastajali jednom sedmicno (petkom ili tokom vikenda), i misljenja sam da su bas ove utakmice i bile preteca malog fudbala u FIS-u. Zasto? Zato sto bi se igralo pred punim tribinama, zato sto je ulog uvijek bio veliki, zato sto bi se danima znalo prepricavati o Hiketovim driblinzima, ili Kecovim “lopta-preko-glave” fintama, ili Ljupetovim golovima, ili Todorovim “bacanjima” protivnika u gelendere, ili kad bi Zoka Bilic “sakrio” loptu ispod dresa, pa je donese do gola, “istrese” i zabije gol, a protivnicka ekipa zanijemi (samo Hodza drot procijedi:,,U dure je, tivracemo im mi s kamatama”).
Ipak je bilo najljepse kad bi svi oni sjeli skupa poslije utakmice, jedni muku muce sto su izgubili, a drugi dolijevaju ulje na vatru…obicno bi mi, mala raja, culi od nekoga kako je Zdero komentarisao kad bi ga pitali kako su prosli. ,,Kako? Nikako, jedva smo ih pobijedili-7:0” (jedva!!!) ili ,,Nagurali smo ih k’o levate” “Pa koliko ste ih nagurali, Zdero?” pitali bi znatizeljnici, a Zdero bi odgovorio ,,pa jedan:nula, eto kako” Imalo je tu neke logike, sjecam se da nam je pokojni Ljupe objasnjavao da kad nekoga naguras pet, sest razlike, brzo prebolis, znas nisi imao sanse, te mozes mirno da spavas, ali kad nekoga “naguras” sa jedan nula ili dva jedan, e onda nije lako, uvijek kontas:,,Mozda smo ih mogli pobijediti”. Jes’ tako mu ga je to.
Opet da ponovim, skromnog sam misljenja da su ovi velikani fudbala bili ujedno i pioniri malog fudbala u FIS-u, i da su pomogli da mali fudbal izadje na vidjelo, da se ljudi zainteresuju, da dodju da gledaju, da igraju, da posle pricaju…
Cin Treći: Rane osamdesete, turniri Pete Gimnazije. Ja obicno ne bi isao u skolu (a isao sam u Prvu Gimnaziju, ali bi me “sverali” u nekoj od ekipa), i pola bi dana provodio u FIS-u. Nekad bi znao preskakati i treninge u Zelji, ako bi se igralo cetvrtfinale, polufinale ili finale. Odlican se fudbal igrao na tom turniru. A kako i ne bi, kad su ga igrali Vlado Capljic, Cura (Edin Curic iz Zelje), Matko (Zeljo), Dragan Samardzija – Pista (Zeljko), Zijo Svrakic (Sarajevo), Haris Jaganjac-Janje (Sarajevo), Igor Lazic (Sarajevo), a sto da ne spomenem i moju malenkost: Zeljko Bojic-Djeta (Zeljo). Sjecam se da bi citavi razredi izlazili iz skole da gledaju njihove timove, djevojke bi navijale, ljubile poslije utakmice njihove “pulene”… sve je to davalo posebnu draz ovom turniru mladosti.
Čin četvrti: Godina je 1982. Ponovo je pun FIS, ponovo se igra vrhunski fudbal u njemu. Olimpikov turnir je kafica i “krema” fudbalska i estradna se ponovo okupila da demonstrira majstorstvo (da ne spominjem imena da ne bih izostavio nekoga). Dan za danom tribine su krcate, ljudi stoje uz prozore FIS-a, policajci preko puta izasli na prozore da gledaju. Ja i Cuco Frika i Miro Koma i jos par jarana – prodajemo pive. Ljeto, vrucina udarila u glavu, a pive ladne “k’o zmije”, drzali smo ih u ledu, posao cvjeta … Ne bi da grijesim dusu, ali mislim da nikada do tada toliko svijeta nije pratilo mali fudbal koliko tokom turnira kafica. Sve dok nije organizovan FIS GOL. Mogu slobodno reci da je Olimpikov turnir kafica bio uvertira za ono po cemu ce FIS (p)ostati prepoznatljiv: FIS GOL-ov turnir u malom nogometu.
Zavrsni Cin: Da, najveci od svih, njegovo Velicanstvo-FIS GOL. Najveci (iz cijele Bosne bi dolazili fudaleri i ekipe, a takodje i iz Beograda, Zagreba, Niksica, Vinkovaca i drugih mjesta bivse Jugoslavije), najbolji (u smislu besprijekorne organizacije i postovanja pravila igre), i najjaci (ponovo ne zelim da nabrajam imena svih legendi malog fudbala, fudbalskih umjetnika i virtuoza, da ne bi izostavio nekoga, a ti koji citas ovo vjerovatno i sam znas ko je sve igrao i prodefilovao FIS GOL-ovim turnirima.) FIS GOL je ustolicio mali fudbal u FIS-u, o malom fudbalu se pocelo pricati sa vecim uvazavanjem. Sa ponosom isticem cinjenicu da sam i sam bio i ostao dio FIS GOL-a (proglasen najboljim igracem turnira koji smo u finalu izgubili od Verone rezultatom 2:1).
Post Scriptum: Daleko sam od mog zavicaja, i previse je vremena proslo, da bih mogao kvalitetno i objektivno komentarisati malonogometna dogadjanja u Bosni i Hercegovini.
Ali ono sto znam zasigurno je da je Sarajevo u ono vrijeme, vrijeme sedamdesetih i osamdesetih, bilo rasadnik fudbalskih talenata, te da je FIS bio mjesto okupljanja istih. I jedna od glavnih fudbalskih “ispostava” odakle su se oni regrutovali.
Uvijek sam bio za onu da “grad cine ljudi”. Moj dragi FIS, dio mog dragog Sarajeva, cine svi oni sportisti koji su igrali i takmicili se u njemu, ali i svi oni koji su zdusno bodrili i navijali za svoje drugove, sinove, prijatelje, svoje fudbalske idole, tugovali se i veselili njihovim neuspjesima i uspjesima.
Licno, za FIS me vezu najprijatnije uspomene, za nas “Fisovce” se znalo reci da smo se rodili u njemu (ili radije, na centru FIS-a), te da nas je FIS odgojio. Zbog mojih starih drugara, mojih fudbalskih idola, moga momkovanja, zbog generacija i generacija dragih mi Sarajlija kojima je nogomet bio u krvi, na kraju zbog samog sebe, morao sam odati pisanu pocast mome FIS-u. Da ga spomenem, da ga otrgnem od zaborava.
Željko Bojić, Kanada
FIS-GOL TIM
26.09.2023.