GROM OD BOSNE, DRAGAN VIKIĆ
Kada neko od rođenja nosi ranac časti kao duhovni, moralni, ljudski prtljag i taj mu ranac nikad ne oteža šta reći za takvog čovjeka. Biti heroj i nije teško ako je ta titula odrednica života, način življenja…U vremenima kakva su ova, kad je čovjek čovjeku i više od vuka često se vratimo u prošlost. A tamo, nema čega nema.
PIŠE: Admir F BEGANOVIĆ
Bio sam dječak još uvijek daleko od puberteta kada sam čuo da starija raja idu u FIS gdje su karataši iz kluba “Bosna” imali treninge. Tada me karate nije zanimao, bio sam šampion u igranju klikera, talenat za košarku, često glumio Muhamed Alija pa znao bježati od starije braće ili roditelja nekog od vršnjaka koji je pošteno zaslužio da mu moja mala šaka razbije nos…
Uživao sam gledajući upravo te starije momke koji su na igralištima moje Čengić Vile “ganjali loptu”, jedva čekao da mi neko od njih “naredi” da mu kupim cigare, keks, sok…..Bila je čast ako te prozovu za uslugu. Čast.
Prije je bilo više časti, nosili smo je ponosno kao modricu, kasnije kao nešto što je obavezno, što se ne da potrošiti.
Kada bi prošao Čengić vilom iza njega je ostajao trag poštenja, autoriteta, dobrote.
Dragan Vikić. Junak ove priče. Junak mnogih priča. Kada je prvi put postao šampion Jugoslavije bili smo ponosni što je “naš”, iz naše raje.
Medalju prvaka Evrope kao da smo i mi osvojili. U Sarajevu od ostale raje niko sa nama nije mogao pričati. Zbog ponosa i časti. Bio je naš!!!!!!!!
I tada je branio slabije. Bio jedan Mišo, glumio mangupa. Otimao nam lopte, bicikla (ko je imao tu “mašinu” u ta doba). Još uvijek mi lebdi u sjećanju Draganova noga kada je i njemu taj Mišo počeo glumiti mangupa. Noga našeg heroja završi na Mišinoj arkadi i od tada Miša sa nama “malima” posta jaran. U svako doba dana mogao sam ga poslati da mi kupi sok ili donese peškir jer sam bio pod Vikićevom zaštitom. Ali nisam. Nije mi ona dala. Čast.
Od njega smo učili i naučili da nije muka biti dobar i pošten, bio nam je idol u svemu. Nisam završio na strunjači ali jesam u ringu, malo ali dovoljno. Toliko dovoljno da sam naučio da je bolje proliti znoj za sport nego ga proliti od straha pred policijom.
Kao vjetar zapuha zlo devedesete. I tada smo gledali u njega. Prve barikade dočekasmo ljuti. Kakva je ta bagra koja dijeli naše Sarajevo? Moja rahmetli majka znala je reći komšijama” Ma šta se sekirate, eto Vikića, on će ih otjerati”.
Sjećam se ljeta 94. Bašta “Cepelina” puna raje, nekakvo primirje, a pred baštom ON.
Ja blatnjav, umoran vraćam se sa “izleta” na kojem sam bio sa svojim “Lastama”. Moja majka priča sa Vikarom (tako smo mu tepali) “Boga mi ću te istući ako rat brzo ne završi”, Dragan odgovara: “Dobro majka, dobro……
- Nastavak možete pročitati u knjizi “Fis-Gol, Više od igre”.
FIS-GOL TIM
Sarajevo, 22. aprila 2026