I obećanje se ne krši
Četvrtak 03/26. Vraćam se s odmora i proslave 25 godina braka, stižem kući u Čikago oko 1:30 ujutro. A isti taj dan igra se utakmica Bosna – Vels. Uzbuđen sam i nervozan.
Gledamo utakmicu u bosanskom baru, punom Bosanaca i Hercegovaca. Sa mnom su sin i punac. Sin se ranije izvukao iz škole, blijed k’o krpa, uhvatila ga nervoza, ali sretan što je dedo s njim.
Teška utakmica za gledati. Mene zaboli želudac, pritisak u prsima, teško dišem. Izlazim vani nekoliko puta da uhvatim zraka. Igramo solidno, ali gubimo 1:0. Imamo šanse, ali Demirović sve promašuje. U 86. minuti erupcija, Džeko za 1:1.
Ostalo znate.
Bosna pobjeđuje na penale
Aidan grli dedu. Gledam kako njih dvojica plaču, zaplakah i ja. Dirnulo me. Dedo se, inače, bori s opakom bolešću.
Idemo kući veseli. Pričam supruzi i kćerki šta se desilo i one plaču. Kažem idemo ja i Aidan u Bosnu. Na rizik, jer nemamo karte.
Rekoh znam puno ljudi, valjda će neko pomoći. Ona me podržava.
Ali ni u snu nisam mislio da će biti ovako teška misija.
Kreće potraga za kartama. Supruga kupuje avionske karte, rezerviše hotel, a ja cijelu noć bez sna. Poruke, pozivi, kontakti, šaljem svima koje znam. Prijateljima, poznanicima, fanatikosima, od običnih ljudi do sportskih radnika, TV ličnosti pa i političara.
Svi isto odgovaraju. Mirso druže, velika je potražnja, teška misija, nemamo ni mi.
A ja govorim. Ne pitam za džabe, platit ću koliko treba.
Dolazi petak. Trebamo krenuti to veče, a pravog odgovora nema.
Ipak krećemo. Sa nadom.
Stižemo u subotu. U 17 sati gledam telefon, čekam poruke, ništa.
Subota navečer zvoni telefon. Drug Nećko iz Tešnja. Našao sam dvije karte. Lik traži 1000, ali moraš sutra u Zenicu po njih.
Sretan sam. Ma uzimam.
Pet minuta kasnije zovu iz Zenice rodjaci Mirza i Alija Sikirić …kažu imamo dvije karte za tebe…
Rekoh. Daj i te, od viška glava ne boli.
Zove me Dino iz Zagreba, sestrin zet, i on želi da gleda utakmicu. Rekoh našao sam četiri karte, dolazi, ok.
Kaže ima let iz Zagreba za Sarajevo sutra oko tri. Kupujem kartu i vidimo se sutra.
Zove me i rođak iz Malmöa, Elvedin Pađen. Kažem mu da imam viška kartu. Hoće i on. Meni drago.
Sad više nema nazad.
U međuvremenu, čitam portale. Pišu da nećeš moći ući ako karta nije na tvoje ime, zbog raznih malverzacija.
I sada se pitam šta sam uradio, šta sad da radim?
Umoran od puta, odoh spavati.
Budim se u tri ujutro, valjda zbog vremenske razlike. Opet uzimam telefon. Poruke, pozivi, ništa novo.
Gledam kroz prozor, a Sarajevo pod snijegom, kao usred zime. Sa petnaestog sprata slika kao iz filma.
Volim snijeg, ali u sebi mislim ovo ne ide na dobro.
Gledam prognozu, svaki dan kiša ili snijeg. Provjeravam i Zenicu. Razmišljam, nije dobro ni za atmosferu, ni za zdravlje.
Ujutro propušteni pozivi. Pomislim evo možda konačno dobre vijesti za karte, ali ne, zovu na doručak.
Idemo kod prijatelja Almira Kadirića i Alme. Oni nas voze. Snijeg pada kao iz rukava. Oni žive malo van grada, na brdu, snijeg još veći, a idila neopisiva.
Fino se družimo, doručak bosanski, sve domaće i ukusno, snijeg pada vani, nama lijepo.
U tom momentu zove me Adnan Muzurović, dugogodišnji prijatelj. Dogovorimo se da se nađemo oko jedan u mom hotelu.
Aidan se u međuvremenu dogovorio s prijateljem da idemo u Skenderiju, igra se košarka u 11, želi da ga gledamo.
Idemo i tamo. Prvi put sam u Skenderiji. Interesantno, ali iskreno vidi se da je dvorana u lošem stanju.
Gledamo utakmicu i odjednom dođe Denis Zeba. Došao i on da me vidi.
On mi je bio najveća nada da će mi srediti prave, zvanične karte.
Kaže. Brate nemoj te karte kupovati. Nećeš proći.
Zove ljude iz prve ruke, provjerava, ništa dobro. Zove vlasnika stranice preko koje se kupuju karte i stavlja ga na spiker.
On oštro kaže. Ime mora odgovarati, biće četiri kontrole. Nećeš moći ući.
O moj Bože.
Stomak me presiječe. Tražim cigaru.
A sinu ne smijem ni reći.
U sebi govorim ma kupiću ja te karte pa šta bude, nek ih samo imam.
Zovem sportskog novinara Sinana Sinanovića da provjerim.
On me malo ohrabri. Ma nije to baš tako Mirsade, ako je karta prava, proći ćeš. Inače bi pola stadiona ostalo prazno.
Eh, sad malo lakše dišem.
Idemo da se nađemo s Adnanom i Jasminom.
Sjedimo u hotelskom lobiju, pričamo.
Kad me Adnan zaustavi i obrati se tihim glasom: vidiš li ona dva tipa iza nas.
Kaže mi imena. Ja odmah na Google, stvarno.
Bez razmišljanja ustajem i idem prema njima.
Izvinite gospodo, mogu jedno pitanje.
Kolega vas je prepoznao, jeste li vi to. Ako jeste, imam jedno pitanje.
Kažu jesmo.
I ja odmah iz duše. Ja i sin smo došli iz Amerike, srce veliko, ali nemamo karte, kupio sam karte, ali ne znam da li vrijede.
Nisam uspio ni da završim pitanje, a jedan od njih, Irfan Durić, čovjek iz fudbalskog saveza, uspješan biznismen i prije svega veliki čovjek iz Cazina, odmah me prekida.
Ne brini za to. Imam ja dvije zvanične karte za vas i dat ću vam ih besplatno. Toliki put ste prešli, vidim koliko vam je stalo.
U tom trenutku ostajem bez riječi. Je li ovo ja sanjam.
Ne znam šta da kažem čovjeku, samo hvala, a kroz mene prolazi jeza.
Naklonjam mu se hoću da platim. Kaže ne dolazi u obzir.
Reče sačekaj 20 minuta da odem do kuće.
Vraća se stvarno, privuče stolicu za nas stol i pruži mi karte. Mene uhvatiše emocije … suze brišem i krijem da oni ne vide. Oni me pitaju šta ti je.
Rekoh kako ovo objasniti bolan . Ovo je božija sila da me ovako neko počasti sa nečim što sam jako želio.
Počesmo priču
On iz Cazina moj krajišnik. Upozna smo se malo šire, zamjeni smo informacije. Kaže dolaze u junu u Ameriku ili prijateljska ili Svjetsko. Uz to doda, imaš karte i za to .
Ja njemu vidimo se na svjetskom!
I tek tada shvatam.
Ja sam na kraju završio sa šest karata u rukama.
Shvatiš da nisu u pitanju samo karte ni utakmica, nego ljudi, vjera i ono nešto NAŠE što se ne može kupiti.
Zbog ovakvih trenutaka znaš da vrijedi vjerovati.
Hvala ti dragi Bože na svemu. Molimo te da nas odvedeš na Svjetsko prvenstvo. Neka Bosna pobijedi!
Autor: Mirsad Čaušević
FIS-GOL TIM
Sarajevo, 31.mart 2026