Kada neko od rođenja nosi ranac časti kao duhovni, moralni, ljudski prtljag i taj mu ranac nikad ne oteža šta reći za takvog čovjeka. Biti heroj i nije teško ako je ta titula odrednica života, način življenja…U vremenima kakva su ova, kad je čovjek čovjeku i više od vuka često se vratimo u prošlost. A tamo, nema čega nema.
PIŠE: Admir F BEGANOVIĆ
Bio sam dječak još uvijek daleko od puberteta kada sam čuo da starija raja idu u FIS gdje su karataši iz kluba “Bosna” imali treninge. Tada me karate nije zanimao, bio sam šampion u igranju klikera, talenat za košarku, često glumio Muhamed Alija pa znao bježati od starije braće ili roditelja nekog od vršnjaka koji je pošteno zaslužio da mu moja mala šaka razbije nos…
Uživao sam gledajući upravo te starije momke koji su na igralištima moje Čengić Vile “ganjali loptu”, jedva čekao da mi neko od njih “naredi” da mu kupim cigare, keks, sok…..Bila je čast ako te prozovu za uslugu. Čast.
Prije je bilo više časti, nosili smo je ponosno kao modricu, kasnije kao nešto što je obavezno, što se ne da potrošiti.
Kada bi prošao Čengić vilom iza njega je ostajao trag poštenja, autoriteta, dobrote.
Dragan Vikić. Junak ove priče. Junak mnogih priča. Kada je prvi put postao šampion Jugoslavije bili smo ponosni što je “naš”, iz naše raje.
Medalju prvaka Evrope kao da smo i mi osvojili. U Sarajevu od ostale raje niko sa nama nije mogao pričati. Zbog ponosa i časti. Bio je naš!!!!!!!!
I tada je branio slabije. Bio jedan Mišo, glumio mangupa. Otimao nam lopte, bicikla (ko je imao tu “mašinu” u ta doba). Još uvijek mi lebdi u sjećanju Draganova noga kada je i njemu taj Mišo počeo glumiti mangupa. Noga našeg heroja završi na Mišinoj arkadi i od tada Miša sa nama “malima” posta jaran. U svako doba dana mogao sam ga poslati da mi kupi sok ili donese peškir jer sam bio pod Vikićevom zaštitom. Ali nisam. Nije mi ona dala. Čast.
Od njega smo učili i naučili da nije muka biti dobar i pošten, bio nam je idol u svemu. Nisam završio na strunjači ali jesam u ringu, malo ali dovoljno. Toliko dovoljno da sam naučio da je bolje proliti znoj za sport nego ga proliti od straha pred policijom.
Kao vjetar zapuha zlo devedesete. I tada smo gledali u njega. Prve barikade dočekasmo ljuti. Kakva je ta bagra koja dijeli naše Sarajevo? Moja rahmetli majka znala je reći komšijama” Ma šta se sekirate, eto Vikića, on će ih otjerati”.
Sjećam se ljeta 94. Bašta “Cepelina” puna raje, nekakvo primirje, a pred baštom ON.
Ja blatnjav, umoran vraćam se sa “izleta” na kojem sam bio sa svojim “Lastama”. Moja majka priča sa Vikarom (tako smo mu tepali) “Boga mi ću te istući ako rat brzo ne završi”, Dragan odgovara: “Dobro majka, dobro.
On mi namignu ja prozborih “Vozdra komadante”.
Upravo te *94 godine, kada je Bosna izgledala kao francuska javna kuća, skinuše ga sa mjesta komadanta Specijalne jedinice “Bosna” i, gle čuda, postaviše na mjesto načelnika Sektora za borbu protiv terorizma. Nekome je smetao. Smetao je nekome ko je tiho pričao da je Vikić “na strani Bošnjaka”, nekome je smetao što nije Bošnjak. A on je bio samo simbol branioca Bosne. Željeli su od njega napraviti bosanskog Drajfusa, ali nije to pilo vode. Znali su i oni. To su samo sanjali, oni ekstremni koji su poželjeli biti u funkciji istrage. Osnovni postulat novinarstva je pisati istinu- danas je to krivično djelo tako da očekujem…..al se ne bojim, znaju i ONI da se ne bojim. Njegova virtuelna krivica i neinteligentne laži koje su plasirali pali su u Miljacku. Atmosfera hajke, straha, linča …podrgrijana ratom nije uspijela. On je i dalje bio naš grom. Debilan scenario, loši glumci i plitka režija, kao i u “slučaju Sefer” nije dobila svog Oskara. Svaki mocnik ima svoje neprijatelje…jasno je ko dan. Tamo gdje su bili pripadnici “Bosne” i “Lasta” nije mogao proci ni četnik ni ustaša ali ni roba bez nadzora, papira….
Dok su drugi komadanti imali svoje štabove, pjesme i pjesnike, svoje savjetnike i svoje ratove on je brinuo o borcima i o Bosni. Takve je najbolje “skinuti” da ne smetaju.
Ali, ako se kačiš sa najboljim, umireš sa ostalima…
Ma hajd, sve prolazi….dunjaluk ke to.
Nakon rata ljudi bez časti su pokušali uzeti je nama. Čast. I njemu, ali nisu mogli. Ponio je zastavu, zastavu časti i još je nije spustio. I neće. Mrsko mu, može mu se, hoće mu se, ne da je….. I mi sa njim. U istom stroju i nakon rata.
U ratu se živilo, nekako. U miru se ratuje, svakako. I opet on na čelu ešalona časti.
Heroj od Bosne. Majstor karatea 5.dan, dobitnik ratnih i mirnodobskih odlikovanja, dobitnik „Šestoaprilske nagrade grada Sarajeva”, velemajstor poštenja milioniti dan. Galerija iskeženih skotova, bjeloglave lobanje historičara će raditi i dalje svoj posao. Ekstremisti na kazanu i dalje traže repete. A mi koji nismo dio te kuhinje i koji znamo da je tor za hajvana a ne za insana, radimo i dalje ono što najbolje znamo- Volimo Bosnu, i nećemo je dati. A ako nekada, a slutnja me steže, oblak rata nadvije moju Bosnu, udariće grom kao i 92. Grom od Bosne. Ima Bosna još Vikića u svojim skutima. Ali Vikara je Vikara…
FIS-GOL TIM
Sarajevo, 17.11.2023.