FIS GOL 83-91

Switch to desktop Register Login

ĐILKOŠ

Đilkoš je riječ koju sam uvijek volio. Čovjeku su puna usta kada je izgovara. Savršen je opis ličnosti kojoj je upućena.
Đilkoš je posebna vrsta čovjeka.

Zna malo, ubjeđen je da je enciklopedijski obrazovan, krležijanski erudita i narodni sveznadar.
Ne plaši se svog neznanja, s ponosom ga nosi, nameće drugim ljudima, postavlja se kao arbitar u svakom mogućem sporu koju vodi samo za kafanskim stolom.
O svemu je načuo, ništa nije naučio.

Ponešto je pročitao. Tek toliko da bude uvjeren da bi on mogao bolje od toga da ima vremena koje redovno gubi u ispraznim naklapanjima. Ponekad poneko od njih napiše vođen nerazumnim porivom skribomanije knjižicu, pa onda još jednu i još jednu...ne može da se zaustavi u svom pohodu skrnavljenja slova, riječi i pojmova koje slaže mehanički kao što mala djeca slažu lego kocke tek da ih slože a ne da nešto od njih naprave.
Završe neke škole poslije silnih muka. Odmah zaborave šta su učili. Ne daj Bože da vam oni prave biznis plan, brane na sudu ili podučavaju djecu.

Ima ih na selu i u gradu ali njihovo carstvo su manji gradovi u kojima se nametnu, umisle da su važni za život grada, da bez njih bi sve stalo. Iz daljine se prepoznaju i čuju jer misle da jačina decibela koju proizvode logoreičnim istupima pojačava tananu argumentaciju kojom brane svoje nebulozne stavove i iskrivljene činjenice. Mlataraju rukama,ne daju nikome da progovori. Zamlaćuje sve oko sebe sopstvenim dostignućima kojih nema nigdje osim u njihovim snovima i pogrešnoj slici koju šire oko sebe. Pamte samo loše stvari o ljudima, dobro i lijepo zaborave. Nema čovjeka o kojem imaju pozitivno mišljenje, ogovaraju svakoga. Nemaju hrabrosti da čovjeku kažu u lice šta misle, jedva čekaju da neko ode da počnu da pletu svoju žalobnu mrežu zavisti i zla. Po pravilu su škrti, vode računa o svome, tuđe bi raskućili. Ljudi ih ne vole ali ih se pomalo plaše jer su podli i pokvareni, lako izmisle neku gadost i puste je u opticaj. Laž u malom mjestu obiđe sve brzinom svjetlosti, dovede prozvanog u neprijatnu situaciju da se brani i objašnjava.

Imaju teflonski obraz,ništa se na njega ne lijepi. Ne obaziru se na istinu,pošto cijeli život provode u izmaglicama laži i samoobmanjivanja. Kada umru ljudi ih odmah zaborave, kao ružan i nemio događaj, kao sopstvenu grešku zbog koje im je život znao biti malo gorčiji.

Baš ne volim đilkoše.

Napisao: Zoran Kurtović

 

FIS – GOL TIM

Decembar, 2019

 

SARAJEVO

Svaki grad ima svoju priču, jednu, dve, nekoliko
Ali Sarajevo je priča za sebe
Grad priča, grad pesma, grad legenda
Tragična i veličanstvena
Da gde god da kreneš sarajevskim ulicama, čeka te istorija
Sve je, zapravo, u Sarajevu istorija
A opet ima i mnogo neke nove dece zagledane u budućnost                                                     

Ko god da je pisao o Sarajevu, i pre dva veka                                                                     

Govorio je da to nije ono Sarajevo nekad                                                                                     

A kakvo je to bilo Sarajevo nekad i kakvo je trebalo da bude

To verovatno niko ne zna

Ali svi tragaju i žale za nekim svojim izgubljenim Sarajevom

Ja ne

Ja ga volim i ovakvo kakvo jeste

Možda je tako najbolje, sa gradovima kao i sa ljudima
Da voliš sve njihove promene
Da ih prihvatiš takve a ne da tražiš od njih da budu nešto drugo

Koga je volelo Sarajevo, taj je postao i ostao besmrtan
Nije ni čudo što su mnogi veliki tamo doživeli trenutke najveće slave
To Sarajevo može i zna
Ne samo da ti se pokloni
Nego i da te uzdigne kao nijedan drugi grad

Sarajevo i pored sve tuge i podela i dalje zna da se raduje

Slavi, sluša, obožava

Nije ni čudo što su se tu desili i Boško i Admira
I Valter
I Gavrilo Princip
I Mirza Delibašić i njegova Bosna
I Kemal Monteno i njegova Branka
I Izet Kiko Sarajlić i njegova “Mala, velika moja”
I Dario Džamonja, i mnogi mnogi drugi

Sve me u Sarajevu asocira na pesmu

I Miljacka i Ilidža i Koševo i groblje Lav i prva muška gimnazija i most ljubavi i sevdalinke i bosanski lokum
I još mnogo šta

Ne treba tražiti Sarajevo samo u prošlosti
Već u budućnosti
U nekoj novoj deci otvorenih pogleda
Koja znaju da pomire razlike, pruže ruku i da se raduju

Srećem stalno tu decu Sarajeva
Nema gde ih nema, svuda po svetu
Mnogi od njih su i ostali

Svi su oni Sarajevo
Ne ni istočno, ne ni zapadno
Nego Sarajevo čija duša je u njima, gde god da su

Nije ni čudo kada se za nekoga kaže – Sarajlija
A misli se na otvorenog, srdačnog, duhovitog čoveka

I dalje je to otvoren grad, ma šta drugi pričali o njemu

I dalje se tamo pevaju najlepše pesme
I treba ga voleti
I treba mu se radovati
A prvo otići, i upoznati ga

Ja jesam, toliko puta
I uvek ću

Sarajevo je bilo centar, one Jugoslavije, i prve, i druge
Moglo je da pomiri toliko podela
Da svi budu raja

Želim takvo Sarajevo zauvek
Da kada prolazim sarajevskim ulicama osetim ono nešto
Što može da ti ponudi malo koji grad

Ni sam ne znam da objasnim to sarajevsko ONO NEŠTO
Ali definitivno postoji
Na ulici, u vazduhu, knjigama, sećanjima

I zato se iz Sarajeva tako teško odlazi a tako rado vraća

Ko je jednom tamo živeo

To najbolje zna

Napisao: Stefan Simić

 

NAPOMENA: Nihad Šeremet je zasluzan za ovu objavu. Tekst smo dobili njegovom zaslugom.

 

FIS-GOL TIM

Novembar, 2019

 

Copyright by FIS GOL 83-91.

Top Desktop version